Танасије Младеновић,
Југославија

Триптихон

1.
Грунуле су из ноћи силе ноћне. Гротла тамна.
Отворила су чељусти и сад зјапе огромне
Јаме. У њих дрвеће и биље тоне, куће скромне
Сељачке. Тоне предео сан. Хучи претња непојамна.
Грунуле су из ноћи силе вражје да човека слуде.
И у понор га баце земље. Небо се од силних вод
слама, и пишти, уздише, стење окућница; поноћна
тама Захвата поља и равни, стоку узверену, и људе.
Напасти стижу из будин, из лежишта брда тајних. Из
извора прадавних, у којима зли дух почива:
Виш Србије утрнуо је диск пламни, ишчезо облик му
сјајни.
Препотонска тама влада. И чађава киша се слива
На лица опра и руке тврде, на опустеле сељачке
душе, Док леден се простор нацима, и ветар леден
пуше.

3.
Прени се! Око тебе море народа хучи.
Само дављеници за помоћ туђу запомажу.
Разбери се, у себи, и пламен свој дигни ко стражу.
Наспрам светлости сваке. Страх свој помно изучи!
Прени се! Око тебе сабласти своје старе.
Само слаби потомци за помоћ духове призивају.
Прикупи се, и, на зов из давнина, нек се одзивају
Снаге нове, јаке. Сабери све своје изворе и даре!
Прени се! Корење стабала рачва се само у дубини,
Разбокорене шуме, и под снегом, пролећем се диме,
Док широки дахови земље лебде, слободно, у
висини!
Прени се! На кори сваке стене урежи своје име,
Да незаборав и пропаст тобом не овлада;
Сети се смрти многих, али живот нек надвлада!