Скидање с крста
У крају, где само je ветар скидао ca кpcтa,
долазио je чoвeк ca клином на длaнy.
Њимe су га приковали за земљу миловану.
Taкo je живео, тaκo умирао.
И cвe je вeћ минуло.
И клин и κpcт. Земља, вeћ нељубљена,
не прима. Земља ничија. A нaвиκa
тера joш тeжaκ од њe длaн.
Kpcт сиротиња. Само се cпoмeнe на њera
песник. И нешто cлyти. Шапуће ce6и :
„И cκидajyhи га c кpcтa, убише га."
Али и он je мpтaв. He виче.
И 6ojи се — да не зна.
И бojи се — да зна.
|
|
Snímanie z
kríža
V kraji, kde iba vietor snimal z kríža,
príchádzal človek s klincom na dlaní.
Nim pribili ho k zemi milovanej.
Tak і1, tak umíeral.
A všetko je už preč.
Klinec i križ. Zem, nie už milovand,
neprijima. Zem nikoho. A zvyk
poháňa ešte tiažkú od nej d1aň.
Kríž chudoba. Len spomenie sí naň
básnik. A niečo tuši. Šepká sí :
»I snimajúc ho z kríža, zabili ho.«
Ale i on je mí-tvy. Nekričí.
A boji sa, že nevie.
A boji sa, že vie.
|